Koristeći naslov knjige Džona Toša¹, bez pretenzija da sebe smatram znalcem njegovog reda, polažem, ipak, pravo da kao delatnik na polju istorije knjige i biblioteka, progovorim o uočljivim tendencijama vezanim za istoriju bibliotekarstva kod Srba.

Predajući već godinama Istoriju knjige i biblioteka na Katedri za bibliotekarstvo i informatiku Filološkog fakulteta u Beogradu, mogu sa priličnom sigurnošću da tvrdim da istorija nije među omiljenim disciplinama srpske mladeži, niti je, dolazeći na studije, znaju dovoljno. Čini se da smo im mi koji pamtimo više, istraumirani savremenom istorijom, preneli, ako ne našu konfuziju u pogledu na istorijske događaje od Drugog svetskog rata naovamo, a ono ideju o uzaludnosti jedne oblasti znanja koju, ionako, uobličavaju – pobednici. S druge strane, jake tendencije globalizacije imaju i onaj aspekt delovanja koji bavljenje istorijom gotovo izjednačava sa nacionalizmom... Nije, dakle, čudo što čak i kada znaju faktografiju, ne znaju kontekst – niti su spremni da se njime mnogo bave.

Drugačije stoje stvari sa heterogenom i raznim interesima podeljenom kategorijom bibliotekara. Najpre, istorijom knjige i biblioteka bavi se mali broj njih. Ali, dok istorija srpske knjige ima sjajno istraživačko uporište među istoričarima književnosti, lingvistima, pa i kulturolozima, istorija biblioteka ne nalazi se u tako lagodnoj poziciji. Izvan bibliotekarske struke njome se malo ko bavi, a u okviru nje samo malobrojni imaju relevantna znanja o istorijskom metodu i tehnikama istraživanja. Najzad, najmanje je onih istraživača i onih istraživanja koji omogućavaju da se istorija domaćih biblioteka sagleda u kontekstu društvene i kulturne istorije Srba, s jedne strane, i globalne istorije biblioteka, s druge. Uz jedan broj monografija koje prate hronološki razvoj pojedinih srpskih biblioteka, danas raspolažemo i nizom biografija znamenitih pojedinaca, ali ne znamo, na primer, koliko je javnih biblioteka radilo u Srbiji između dva svetska rata; nedoslednost u tumačenju odnosa čitališta i javnih biblioteka čini godine osnivanja pojedinih javnih biblioteka u najmanju ruku problematičnim; nemamo jasnu predstavu o ukupnim dometima srpskog bibliotekarstva posle Drugog rata; o profesionalnom udruženju znamo malo, sem da postoji preko 60 godina; nemamo leksikon znamenitih bibliotekara; ne trudimo se da opovrgnemo strašne optužbe koje nas terete da smo narod koji se vandalski odnosio prema tuđoj knjizi i bibliotekama.

Istorija biblioteka otkriva da se one formiraju na onom nivou ekonomskog razvoja društva koji omogućava izdržavanje biblioteke, a da posebnu pogodnost za njihov razvoj čine ekonomska i politička stabilnost zajednice. Nadalje, biblioteke su uvek i svugde odraz vladajućih društvenih vrednosti, ogledalo demokratičnosti odnosa, naročito u odnosu na obrazovanje i informisanje građana. Drugim rečima, one su takve kakav je odnos određene zajednice prema znanju i, još preciznije, prema određenim nivoima i vrstama znanja.² U tom smislu, ne postoji podela na kapitalističko i socijalističko bibliotekarstvo, kao što ne postoji ni crno-bela slika bilo kog od ova dva sistema. Uspešni i manje uspešni bibliotečko-informacioni sistemi razlikuju se po procentu učešća biblioteka u naučnom, obrazovnom, ekonomskom i kulturnom životu zajednice, a za tu meru odgovorni su država (koja kreira i realizuje određenu kulturnu politiku), lokalne uprave (ili matične institucije biblioteka) i – bibliotekari (profesionalci i rukovodstva).

Pišući pre nekoliko decenija svoju Strukturu naučnih revolucija, Tomas Kun nije imao u vidu bibliotekarstvo kao oblast znanja, nije pominjao istoriju biblioteka, niti se, naravno, bavio srpskim prilikama. Razmatrajući razvoj nauke uopšte, bibliotekarima je, ipak, kao delatnicima na jednom polju koje u određenom vidu gaji pretenzije na naučnost, poslao sjajan putokaz za dalje delovanje: „(...) tu ništa ne zavisi od definicije nauke (...) niti su pitanja poput: Zbog čega moja oblast ne uspeva da se kreće napred na način kako to, recimo, čini fizika? pogodna za sporazum o definiciji (...). Ta pitanja će prestati da budu izvor brige ne onda kada se definicija nađe već kada grupe, koje sada sumnjaju u sopstveni status, dođu do saglasnosti o svojim prošlim i sadašnjim dostignućima“.³

Moje uverenje da istražena, sistematizovana i sintetizovana istorija biblioteka jeste jedan od temeljnih stubova za promenu kako pozicije biblioteka u Srbiji, tako i za promenu odnosa prema znanju, obrazovanju i informisanju građana, nadahnuto je Kunovim stavom prema kojem se budućnost gradi tek na osnovu jasne slike o onome šta smo uradili, šta sada radimo i kolike su nam za to kompetencije. Doći do te slike nije lako, pogotovo zato što naučni podmladak u našoj oblasti sporo stasava, a sama se profesija ambivalentno ponaša prema sistemu formalnog obrazovanja i naučnog istraživanja. No, čovekova potreba da razume prošlost, da prati razvoj pojava, da istražuje nepoznato i da ga otima od zaborava, snažnija je od trenutne političke (ne)podobnosti istorije ili aktuelnih teškoća domaćeg bibliotekarstva da se konstituiše kao profesija ili kao naučna disciplina. Pozdravljajući pojavu ili skoro objavljivanje nekoliko istorijskih studija koje na novi način osvetljavaju razvoj biblioteka kod Srba, u temi ovog broja ČITALIŠTA ukazujemo, između ostalog, na bogatstvo i raznorodnost mogućih predmeta istraživanja.

¹ Џон Тош, У трагању за историјом (Београд: Clio, 2008).
² Gordana Stokić, Ka filozofiji bibliotekarstva: Džesi Šir u teoriji i praksi bibliotekarstva 20. veka (Pančevo: Mali Nemo, 2002).
³ Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija (Beograd: Nolit, 1974), 222-223.

Preuzmi tekst (130 KB)