Kao savremenici procesa preoblikovanja dominantnog modela komuniciranja od knjige ka ekranu, svedoci smo i novih odnosa koje ljudi ekrana uspostavljaju. Po isteku Godine knjige i jezika čije efekte gotovo nismo primetili; u eri bilborda na kojima više niko pravilno ne upotrebljava veliko i malo slovo i SMS poruka koje samo izuzetno sadrže gramatički pravilno napisan tekst; pred TV-om sa koga se obraćaju voditelji sa šprahfelerom i najčudnije akcentovanim rečima srpskog jezika; uz osnovce koji strani jezik ne uče tako što prepisuju i vežbaju strane reči; radeći sa brucošima koji ne znaju da upotreba margina pokazuje kulturu pisanja i masterima koji fotokopiraju knjige svojih profesora; dok nas hipertekst svojim linkovima navodi da zaboravimo odakle smo krenuli; čin upornog i strpljivog čitanja linearnog teksta čini se anahronim i gotovo uzaludnim.

Pokušaji prevazilaženja krize čitanja, koja se ukazuje kao globalni fenomen, poprimili su, u različitim delovima sveta, odlike organizovanih dugoročno orijentisanih aktivnosti, koje sprovode države i vlade, ali još više i uspešnije – nezavisne institucije kulture i nevladin sektor. O razmerama i ozbiljnosti tih akcija svedoče i lako dostupne veb-stranice poput Reading Worldwide (www. reading-worldwide.de), I Love Libraries (Ilovelibraries.org), Stiftung lesen (www.stiftunglesen.de), Bookstart (www.bookstart.org.uk), koje jednovremeno sa promocijom čitanja promovišu i ulogu biblioteke u ovim nastojanjima.

Uvereni da klasična kultura pisanja i linearnog teksta nije suprotstavljena nastupajućem informacionom dobu i da ona treba da bude osnova za još nedosegnutu informacionu pismenost, temu broja 19 posvećujemo fenomenu čitanja i nezamenljivoj ulozi koju biblioteke imaju u promociji čitalačke kulture.

Preuzmi tekst (114 KB)