U vreme zatvaranja 23. broja Čitališta, srpska kulturna javnost uzburkana je pitanjem izbora direktora javnih biblioteka. Sjajna mogućnost izbora putem javnog konkursa iznela je, međutim, na videlo sve nedorečenosti pravne regulative u oblasti bibliotečko-informacione delatnosti, kadrovsku ranjivost profesije i stare navike pojedinaca koje se kose sa suštinom proklamovanih principa javnosti rada i odlučivanja. Za ovu priliku pripremljene i usvojene izmene statuta biblioteka, diskriminatorski uslovi za zaposlene u bibliotekama koji bi mogli da konkurišu, širenje dezinformacija i fatalizma postali su opšte mesto.

Interesantno, do ovoga trenutka, stručna bibliotekarska javnost najvećim delom je – nema. Izjave daju književnici, profesori univerziteta, izdavači, javni radnici i tek poneko od bibliotekara. Mogli bismo zlurado primetiti da su se oglasili upravo oni bibliotekari koji proteklih godina nikako nisu mogli da prihvate ideju da je formalno bibliotekarsko obrazovanje najčvršća brana od svake vrste manipulacije, ali nije vreme za zluradost. U odsustvu opšteprihvaćenih vrednosti profesije, javni sud daju, javno mnjenje formiraju i kao kreatori na njega utiču uglavnom ljudi izvan bibliotekarstva. A njih, opet, po logici stvari, manje interesuju statusna pitanja profesije.

Odnosi biblioteka s javnošću bili su planirani kao temat u ovom broju Čitališta mnogo pre aktuelnih događaja. U istraživanjima obavljenim radi snimanja stanja u javnim bibliotekama u Srbiji (autorke Vesna Vuksan i Gordana Stokić Simončić), nedvosmisleno su se nametnuli zaključci o manjkavosti interne komunikacije u bibliotekama, nedovoljno razvijenoj svesti o potrebi negovanja organizacione kulture, anahronom načinu delegiranja radnih zadataka, ali i malicioznom odnosu prema volontiranju. S druge strane, izgradnja identiteta i imidža biblioteka, istraživanja javnog mnjenja, uspostavljanje odnosa sa finansijskim institucijama i sponzorima, fandreizing, lobiranje, pa i formiranje grupa za podršku, takođe spadaju u nerazvijenije forme odnosa s javnošću. Imajući u vidu dnevna događanja, možemo reći da su ona, na neočekivan način, potvrdila rezultate istraživanja.

Da bibliotekari mnogo uspešnije komuniciraju s javnošću povodom fondova, programa i usluga potvrđuju tekstovi Marjana Marinkovića, Mirjane Starčević i Radmile Janičić. Biblioteka grada Beograda i Institut Servantes u Beogradu predstavljeni su kao uzorni modeli. Najzad, kako se mogu zastupati interesi biblioteka putem koncepta ne-konferencije pokazuju Klaudija Šerbanuta i Ani Po – vozeći bicikle sa bibliotekarima.

Preuzmi pun tekst (71 KB)