Sažetak
Srpske štampane knjige, koje nazivamo starim, javljaju se od poslednje decenije 15. veka, a poslednja iz te kategorije izašla je 1638. godine. Revolucionarnost pojave štamparstva u istoriji civilizacije uzrok je tome što se u našoj bibliologiji gotovo nikad za ovaj period ne koristi kvalitativno drugačiji termin „izdavaštvo“. Tako je štamparstvo, kao suštinski uslužna delatnost, teoretski prevagnulo nad izdavaštvom kao sveobuhvatnim procesom bavljenja knjigom. Stoga je potrebno ovom poslednjem konačno dati prioritet. Dodatni tekstovi starih srpskih štampanih knjiga (obavezni predgovori i/ili pogovori), osim što su prvoklasni istorijski izvori, otkrivaju ne samo ideje prvih srpskih izdavača, nego nam, uz upotrebu izvesne književne analize, pokazuju unutrašnje odnose u okviru izdavačkog procesa, koji je tako razložen na inicijalni, organizatorski, finansijski, stručni i tehnički aspekt. Pojavom tiraža, lična i istorijsko-eshatološka izdavačka motivacija meša se sa merkantilnom, a različite i principijelno odvojene uloge finansijera, stručnog priređivača teksta i majstora štampara bivaju jasnije i logičnije istaknute. To potvrđuje tezu da staro srpsko štamparstvo treba zvati izdavaštvom.

Ključne reči:
izdavaštvo, štamparstvo, srednji vek, srpska štampana knjiga, 1494—1638, objavljivanje, dodatni tekstovi, priređivanje, autorska odgovornost

Preuzmi pun tekst (207 KB)