Gordana Stokić Simončić
Univerzitet u Beogradu
Filološki fakultet — Katedra za bibliotekarstvo i informatiku
gordana.stokic.simoncic@gmail.com

Br. 28 (maj 2016), str. 1-2

Komparativno i internacionalno u bibliotekarstvu

Da i u nauci neke teme ulaze u modu i iz mode izlaze, sasvim je jasno. Pod uticajem društvenih kretanja, to je slučaj i sa pojedinim naučnim oblastima, disciplinama ili poddisciplinama. Tako je na komparativni metod istraživanja u društvenim naukama počelo, od kasnih šezdesetih godina 20. veka, da se gleda kao na novu veliku nadu nauke. Iako su se još u 16. veku javile komparativne studije u oblasti anatomije, u sedmoj deceniji 20. veka pojavio se značajan broj studija o komparativnom metodu, ali su najavljivana i velika naučna dostignuća u oblastima komparativne književnosti i lingvistike, uporednog prava, politike, pa i komparativnog bibliotekarstva. Ipak, dvadesetak godina kasnije javile su se ocene da velikog napretka na polju komparatistike – nema. Kada 1990. godine Đovani Sartori piše o izneverenim očekivanjima u istraživanju međunarodne politike, kao da sintetizuje osećaj brojnih teoretičara da su nedovoljna metodološka izgrađenost, teorijska i terminološka nerazvijenost dovele do gašenja entuzijazma istraživača i gubitka interesovanja za komparativne studije.
Pošto je Čejs Dejn, 1954. godine, upotrebio sintagmu komparativno bibliotekarstvo u naslovu dva svoja članka i objavio ih na dva kraja sveta, desetak godine se nije pisalo na ovu temu. No, u narednoj deceniji samo na engeskom jeziku pojavilo se četrdesetak tekstova i, premda je broj istraživača ostao srazmerno mali, ukazao je na aktuelnost teme u različitim sredinama. Pri tome je od 1966. godine komparativno bibliotekarstvo počelo da se izučava kao studijski predmet u bibliotekarskim školama u Velikoj Britaniji.
Silvija Simsova i Miranda Mekki objavile su 1970. godine Priručnik iz komparativnog bibliotekarstva koji predstavlja prvu značajnu monografiju u ovoj oblasti. Dok se u prvih 50 strana Simsova bavi pregledom postojećih definicija ove discipline, komparativnim metodom kao legitimnim metodom nauke, vrstama komparativnih studija, modelima poređenja, te komparativnim bibliotekarstvom kao predmetom na visokim bibliotekarskim školama, u drugom, znatno obimnijem delu, nalazi se vodič kroz postojeće izvore za komparativna istraživanja. Kako su, u vreme objavljivanja Priručnika, autorke bile predavači komparativnog bibliotekarstva na Visokoj politehničkoj školi (North Western Polytechnic) u Londonu, vodič su izradili studenti komparativnog bibliotekarstva pod rukovodstvom M. Mekki. On nije bibliografija objavljenih radova, pogotovu ne potpuna, već (premda sadrži i vredne bibliografske jedinice) pre popis postojeće informacione infrastrukture – institucija, glasila, bibliotekarskih i dokumentalističkih asocijacija i enciklopedija, u različitim zemljama sveta.
Već je Dejn isticao da se komparativno bibliotekarstvo bavi razvojem biblioteka u različitim zemljama, da bi se ustanovilo koja se filozofija i koje politike mogu smatrati uspešnim, koji su dugoročni trendovi razvoja bibliotekarstva na međunarodnom nivou i na kojim se principima može zasnivati buduća međunarodna saradnja biblioteka. Uobičajila su se, posle Dejna, definisanja pojma koja ističu da: 1) komparativno bibliotekarstvo obuhvata dve ili više nacionalnih, kulturnih ili društvenih sredina; 2) da podrazumeva korišćenje komparativnog metoda, odnosno poređenje entiteta koji imaju neke zajedničke i neke različite atribute; 3) da se njegovim korišćenjem povećava naše razumevanja pojava koje nas okružuju i stiče kritički stav prema njima.
Piriem Danton je 1973. godine formulisao i danas veoma cenjenu definiciju prema kojoj je komparativno bibliotekarstvo: „oblast naučnog razmatranja i istraživanja koja se bavi analizom biblioteka, bibliotečkih sistema, nekog aspekta bibliotekarstva ili bibliotečkog problema kod dva ili više naroda, u dva ili više kulturnih i socijalnih okruženja odnosno socio- politička, ekonomska, kulturna, ideološka i istorijska konteksta. Svrha analize je da se razumeju i istaknu sličnosti i razlike, da se objasni različitost, pri čemu je konačni cilj da se dođe do validnih generalizacija i principa“.
Iste, 1973. godine, Džon Harvi daje nekoliko širokih definicija bibliotekarstva, kao preduslov za određenje bibliotečkih komparativnih studija. Izučavanje savremenog bibliotekarstva, umetnost i nauka kojima se efikasno spajaju ljudi i knjige, teorija i praksa koja se koncentriše na biblioteke u svim mogućim aspektima njihovog delovanja – sva ova poimanja osnovne discipline, poslužile su Harviju da istakne komparativno bibliotekarstvo kao posebnu oblast znanja, koja je još u razvoju, a koja se bavi sistematskim upoređivanjem ili suprotstavljanjem biblioteka u dve ili više zemalja. Cilj nije samo da se dobije zaključak koristan za razumevanje specifičnih tema ili problema, nego i da se pozajmi i sebi prilagodi ono što je dobro. On, međutim, smatra da je komparativno bibliotekarstvo samo jedan deo discipline koja se naziva internacionalno bibliotekarstvo (International Library Science), te da taj nadređeni pojam obuhvata i izučavanja bibliotekarstva u stranim zemljama, kao i izučavanja međunarodnih institucija, organizacija i asocijacija u domenu bibliotekarstva. Harvi smatra da internacionalno bibliotekarstvo treba da se koristi kao generički pojam koji „pokriva“ sve aspekte međunarodnog delovanja biblioteka, sve situacije koje se odnose na više od jedne zemlje, sve što u bibliotekarstvu nije lokalno ili nacionalno.
Posle početnog oduševljenja za mogućnost komparativnih istraživanja u bibliotekastvu, koje su svojim radovima izrazili Čejs Dejn, Silvija Simsova, Piriem Danton i Džon Harvi, da pomenemo samo „pionire“, interesovanje za ovu oblast obnovljeno je tek početkom 21. veka u radovima Pitera Lora9. Kakva je budućnost discipline i da li treba biti optimista ili skeptik u pogledu njenih rezultata, pokazaće vreme pred nama.

Preuzmi pun tekst