Као савременици процеса преобликовања доминантног модела комуницирања од књиге ка екрану, сведоци смо и нових односа које људи екрана успостављају. По истеку Године књиге и језика чије ефекте готово нисмо приметили; у ери билборда на којима више нико правилно не употребљава велико и мало слово и SMS порука којe само изузетно садрже граматички правилно написан текст; пред TV-ом са кога се обраћају водитељи са шпрахфелером и најчудније акцентованим речима српског језика; уз основце који страни језик не уче тако што преписују и вежбају стране речи; радећи са бруцошима који не знају да употреба маргина показује културу писања и мастерима који фотокопирају књиге својих професора; док нас хипертекст својим линковима наводи да заборавимо одакле смо кренули; чин упорног и стрпљивог читања линеарног текста чини се анахроним и готово узалудним.

Покушаји превазилажења кризе читања, која се указује као глобални феномен, попримили су, у различитим деловима света, одлике организованих дугорочно оријентисаних активности, које спроводе државе и владе, али још више и успешније – независне институције културе и невладин сектор. О размерама и озбиљности тих акција сведоче и лако доступне веб-странице попут Reading Worldwide (www. reading-worldwide.de), I Love Libraries (Ilovelibraries.org), Stiftung lesen (www.stiftunglesen.de), Bookstart (www.bookstart.org.uk), које једновремено са промоцијом читања промовишу и улогу библиотеке у овим настојањима.

Уверени да класична култура писања и линеарног текста није супротстављена наступајућем информационом добу и да она треба да буде основа за још недосегнуту информациону писменост, тему броја 19 посвећујемо феномену читања и незаменљивој улози коју библиотеке имају у промоцији читалачке културе.

Преузми текст (114 KB)