У време затварања 23. броја Читалишта, српска културна јавност узбуркана је питањем избора директора јавних библиотека. Сјајна могућност избора путем јавног конкурса изнела је, међутим, на видело све недоречености правне регулативе у области библиотечко-информационе делатности, кадровску рањивост професије и старе навике појединаца које се косе са суштином прокламованих принципа јавности рада и одлучивања. За ову прилику припремљене и усвојене измене статута библиотека, дискриминаторски услови за запослене у библиотекама који би могли да конкуришу, ширење дезинформација и фатализма постали су опште место.

Интересантно, до овога тренутка, стручна библиотекарска јавност највећим делом је – нема. Изјаве дају књижевници, професори универзитета, издавачи, јавни радници и тек понеко од библиотекара. Могли бисмо злурадо приметити да су се огласили управо они библиотекари који протеклих година никако нису могли да прихвате идеју да је формално библиотекарско образовање најчвршћа брана од сваке врсте манипулације, али није време за злурадост. У одсуству општеприхваћених вредности професије, јавни суд дају, јавно мњење формирају и као креатори на њега утичу углавном људи изван библиотекарства. А њих, опет, по логици ствари, мање интересују статусна питања професије.

Односи библиотека с јавношћу били су планирани као темат у овом броју Читалишта много пре актуелних догађаја. У истраживaњима обављеним ради снимања стања у јавним библиотекама у Србији (ауторке Весна Вуксан и Гордана Стокић Симончић), недвосмислено су се наметнули закључци о мањкавости интерне комуникације у библиотекама, недовољно развијеној свести о потреби неговања организационе културе, анахроном начину делегирања радних задатака, али и малициозном односу према волонтирању. С друге стране, изградња идентитета и имиџа библиотека, истраживања јавног мњења, успостављање односа са финансијским институцијама и спонзорима, фандреизинг, лобирање, па и формирање група за подршку, такође спадају у неразвијеније форме односа с јавношћу. Имајући у виду дневна догађања, можемо рећи да су она, на неочекиван начин, потврдила резултате истраживања.

Да библиотекари много успешније комуницирају с јавношћу поводом фондова, програма и услуга потврђују текстови Марјана Маринковића, Мирјане Старчевић и Радмиле Јаничић. Библиотека града Београда и Институт Сервантес у Београду представљени су као узорни модели. Најзад, како се могу заступати интереси библиотека путем концепта не-конференције показују Клаудија Шербанута и Ани По – возећи бицикле са библиотекарима.

Преузми пун текст (71 KB)