Сажетак
Српске штампане књиге, које називамо старим, јављају се од последње деценије 15. века, а последња из те категорије изашла је 1638. године. Револуционарност појаве штампарства у историји цивилизације узрок је томе што се у нашој библиологији готово никад за овај период не користи квалитативно другачији термин „издаваштво“. Тако је штампарство, као суштински услужна делатност, теоретски превагнуло над издаваштвом као свеобухватним процесом бављења књигом. Стога је потребно овом последњем коначно дати приоритет. Додатни текстови старих српских штампаних књига (обавезни предговори и/или поговори), осим што су првокласни историјски извори, откривају не само идеје првих српских издавача, него нам, уз употребу извесне књижевне анализе, показују унутрашње односе у оквиру издавачког процеса, који је тако разложен на иницијални, организаторски, финансијски, стручни и технички аспект. Појавом тиража, лична и историјско-есхатолошка издавачка мотивација меша се са меркантилном, а различите и принципијелно одвојене улоге финансијера, стручног приређивача текста и мајстора штампара бивају јасније и логичније истакнуте. То потврђује тезу да старо српско штампарство треба звати издаваштвом.

Кључне речи:
издаваштво, штампарство, средњи век, српска штампана књига, 1494—1638, објављивање, додатни текстови, приређивање, ауторска одговорност

Преузми пун текст (207 KB)