Гордана Стокић Симончић
Универзитет у Београду
Филолошки факултет — Катедра за библиотекарство и информатику
gordana.stokic.simoncic@gmail.com

Бр. 28 (мај 2016), стр. 1-2

Компаративно и интернационално у библиотекарству

Да и у науци неке теме улазе у моду и из моде излазе, сасвим је јасно. Под утицајем друштвених кретања, то је случај и са појединим научним областима, дисциплинама или поддисциплинама. Тако је на компаративни метод истраживања у друштвеним наукама почело, од касних шездесетих година 20. века, да се гледа као на нову велику наду науке. Иако су се још у 16. веку јавиле компаративне студије у области анатомије, у седмој деценији 20. века појавио се значајан број студија о компаративном методу, али су најављивана и велика научна достигнућа у областима компаративне књижевности и лингвистике, упоредног права, политике, па и компаративног библиотекарства. Ипак, двадесетак година касније јавиле су се оцене да великог напретка на пољу компаратистике – нема. Када 1990. године Ђовани Сартори пише о изневереним очекивањима у истраживању међународне политике, као да синтетизује осећај бројних теоретичара да су недовољна методолошка изграђеност, теоријска и терминолошка неразвијеност довелe до гашења ентузијазма истраживача и губитка интересовања за компаративне студије.
Пошто је Чејс Дејн, 1954. године, употребио синтагму компаративно библиотекарство у наслову два своја чланка и објавио их на два краја света, десетак године се није писало на ову тему. Но, у наредној деценији само на енгеском језику појавило се четрдесетак текстова и, премда је број истраживача остао сразмерно мали, указао је на актуелност теме у различитим срединама. При томе је од 1966. године компаративно библиотекарство почело да се изучава као студијски предмет у библиотекарским школама у Великој Британији.
Силвија Симсова и Миранда Мекки објавиле су 1970. године Приручник из компаративног библиотекарства који представља прву значајну монографију у овој области. Док се у првих 50 страна Симсова бави прегледом постојећих дефиниција ове дисциплине, компаративним методом као легитимним методом науке, врстама компаративних студија, моделима поређења, те компаративним библиотекарством као предметом на високим библиотекарским школама, у другом, знатно обимнијем делу, налази се водич кроз постојеће изворе за компаративна истраживања. Како су, у време објављивања Приручника, ауторке биле предавачи компаративног библиотекарства на Високој политехничкој школи (North Western Polytechnic) у Лондону, водич су израдили студенти компаративног библиотекарства под руководством М. Мекки. Он није библиографија објављених радова, поготову не потпуна, већ (премда садржи и вредне библиографске јединице) пре попис постојеће информационе инфраструктуре – институција, гласила, библиотекарских и документалистичких асоцијација и енциклoпедија, у различитим земљама света.
Већ је Дејн истицао да се компаративно библиотекарство бави развојем библиотека у различитим земљама, да би се установило која се филозофија и које политике могу сматрати успешним, који су дугорочни трендови развоја библиотекарства на међународном нивоу и на којим се принципима може заснивати будућа међународна сарадња библиотека. Уобичајилa су се, после Дејна, дефинисања појма која истичу да: 1) компаративно библиотекарство обухвата две или више националних, културних или друштвених средина; 2) да подразумева коришћење компаративног метода, односно поређење ентитета који имају неке заједничке и неке различите атрибуте; 3) да се његовим коришћењем повећава наше разумевања појава које нас окружују и стиче критички став према њима.
Пирием Дантон је 1973. године формулисао и данас веома цењену дефиницију према којој је компаративно библиотекарство: „област научног разматрања и истраживања која се бави анализом библиотека, библиотечких система, неког аспекта библиотекарства или библиотечког проблема код два или више народа, у два или више културних и социјалних окружења односно социо- политичка, економска, културна, идеолошка и историјска контекста. Сврха анализе је да се разумеју и истакну сличности и разлике, да се објасни различитост, при чему је коначни циљ да се дође до валидних генерализација и принципа“.
Исте, 1973. године, Џон Харви даје неколико широких дефиниција библиотекарства, као предуслов за одређење библиотечких компаративних студија. Изучавање савременог библиотекарства, уметност и наука којима се ефикасно спајају људи и књиге, теорија и пракса која се концентрише на библиотеке у свим могућим аспектима њиховог деловања – сва ова поимања основне дисциплине, послужиле су Харвију да истакне компаративно библиотекарство као посебну област знања, која је још у развоју, а која се бави систематским упоређивањем или супротстављањем библиотека у две или више земаља. Циљ није само да се добије закључак користан за разумевање специфичних тема или проблема, него и да се позајми и себи прилагоди оно што је добро. Он, међутим, сматра да је компаративно библиотекарство само један део дисциплине која се назива интернационално библиотекарство (International Library Science), те да тај надређени појам обухвата и изучавања библиотекарства у страним земљама, као и изучавања међународних институција, организација и асоцијација у домену библиотекарства. Харви сматра да интернационално библиотекарство треба да се користи као генерички појам који „покрива“ све аспекте међународног деловања библиотека, све ситуације које се односе на више од једне земље, све што у библиотекарству није локално или национално.
После почетног одушевљења за могућност компаративних истраживања у библиотекаству, које су својим радовима изразили Чејс Дејн, Силвија Симсова, Пирием Дантон и Џон Харви, да поменемо само „пионире“, интересовање за ову област обновљено је тек почетком 21. века у радовима Питера Лора9. Каква је будућност дисциплине и да ли треба бити оптимиста или скептик у погледу њених резултата, показаће време пред нама.

Преузми пун текст