Гордана Стокић Симончић
Универзитет у Београду
Филолошки факултет — Катедра за библиотекарство и информатику
gordana.stokic.simoncic@gmail.com

Бр. 29 (новембар 2016), стр. 1-2

Библиотекарство у Србији: законодавни оквир и пракса

Начин на који се на националном нивоу организује обављање библиотечко-информационе делатности разликује се од државе до државе. Док неке имају развијен законодавни оквир, друге парцијалним уредбама регулишу поједине делове система. Тако, на пример, Француска и Немачка немају закон о библиотечко-информационој делатности, премда имају богату библиотечку традицију и чак богато искуство у правном регулисању делатности. Нарочито је индикативан пример Француске, у којој је током 20. века било више неуспешних покушаја доношења јединственог закона, упркос врло повољном културном амбијенту. Од најстаријег закона о обавезном примерку (1537), преко формирања првог министарства културе (1959) и осмишљавања државног престижно-прос-ветитељског културног модела, до стабилног финансирања библиотека и добро организоване професионалне библиотекарске асоцијације, низали су се позитивни предуслови, па ипак Француска данас нема ни стратегију развоја културе за наступајући период, ни јединствен правни акт за рад више од 16.000 библиотека на својој територији.

Потпуно супротан, либерални културни модел, какав се среће у Сједињеним Америчким Државама, карактерише схватање да би држава својим мешањем угрозила аутономност културе, те не постоји тело са ингеренцијама федералног министарства културе, као ни федерални закон о библиотечко-информационој делатности. Упркос томе, активност преко 122.000 америчких библиотека говори у прилог оцени о веома развијеној мрежи библиотека, богатим фондовима, високом квалитету услуга и утицајној професионалној заједници ослоњеној на невладин сектор у виду група за подршку, заговорника вредности библиотека, задужбинара, волонтера и алумни асоцијација.

У Србији се, у периоду од 1991. до 2011. године, урушавао систем библиотекарства изграђиван у претходним деценијама. Иако би се, према условима у којима су деловале српске библиотеке, последња деценија 20. и прва деценија 21. века могле карактерисати као периоди потпуно супротних тенденција, њих обједињује чињеница да стари систем није замењен новим. У времену сваковрсних промена које обично означавамо појмом транзиције, веома споро се мењао општи правни и законодавни оквир за деловање организација. Издаваштво, књижарство, музеалска, архивска, позоришна, филмска, концертна, галеријска делатност суочиле су се са овом трауматичном ситуацијом заједно са библиотекама и библиотекарством. Уместо системских решења, појављивали су се појединачне иницијативе, пројекти и акције, сведочећи о распаду државно-бирократско-просветитељског модела културне политике, али и о тешкоћама друштва да изнедри нови модел односа у култури. Националне стратегије које се делом тичу и библиотека донете су са доста тешкоћа (Национална стратегија развоја информационог друштва, Стратегија развоја образовања у Србији до 2020. године) или уопште нису усвојене, попут стратегије развоја културе.

После доношења Закона о библиотечко-информационој делатности (2011) и одговарајућих подзаконских аката постало је јасно да је пред библиотечком заједницом још цео низ корака који ће, потенцијално, довести до систематичног и конзистентног решавања нагомиланих проблема. Најуочљивији је, можда, недостатак међусекторске сарадње због које се библиотеке налазе „у процепу“, тј. стешњене између ингеренција различитих ресора и министарстава – сваки пут на штету библиотека и библиотекара. У мајском броју Читалишта за 2015. годину писали смо о тешком положају школских библиотека које су у правно-регулаторном смислу зависне од Закона о основама система образовања и васпитања и Закона о библиотечко-информационој делатности, не слутећи колико ће њих бити практично укинуто у међувремену одлуком о рационализацији рада стручних сарадника у школама. И док библиотеке научноистраживачких института своју недефинисану позицију дугују неусаглашености Закона о библиотечко-информационој делатности и Закон о научноистраживачкој делатности, библиотеке-издавачи у латентном су сукобу са професионалним издавачима, а Закон о јавним набавкама паралише једну од основних делатности библиотека – куповину књига (в. Тему 28. броја Читалишта). У укупној проблематици законског регулисања библиотечко-информационе делатности у Србији положај запослених – статус и компетенције библиотекара – намећу се, ипак, као кључни. Њиме се, у основи, баве сви текстови у Теми 29. броја Читалишта.

Преузми пун текст